SLOBODA U HRABROSTI ILI HRABROST U SLOBODI?

Dear Saveta  Blog   SLOBODA U HRABROSTI ILI HRABROST U SLOBODI?

SLOBODA U HRABROSTI ILI HRABROST U SLOBODI?

„Život se skuplja i širi proporcionalno hrabrosti kojom se živi.“

(nepoznati autor)

 

Ceo svoj život sam bila suludo hrabra ili, kako bi neki rekli, hrabro luda. Moglo bi se reći da sam se kockala životom, a da uopšte nisam kockar.

 

Donosila sam odluke odvažno kao i svaki optimista, očekujući samo dobro na kraju novoodabranog puta.

 

Mogla bih svoju sreću da opravdam „Zakonom manifestacije“, sjajnim horoskopom ili dobrim kartama koje su mi udeljene prilikom rođenja, ali ipak biram da tu dozu sreće opravdam svojom hrabrošću da se ne prepustim standardnim izborima u svom životu.

 

Iako imam, doduše malu, sklonost ka svemu što je magično, čarobno i neopipljivo, ipak mislim da je svako sam odgovoran sa koliko hrabrosti sebi dozvoljava slobodu da izabere umesto da bude izabran.

 

Najlakše je igrati po opšteprihvaćenim pravilima, sistemima vrednosti koji su trenutno važeći. Treba biti dobar đak, student, zaposliti se, onda se udati/ oženiti, imati decu, graditi karijeru, obezbediti sebi još veći stan, veći auto, otići na sve destinacije na koje čovek treba da ode…

 

Jednom rečju, treba postati „belo roblje“ sadašnjice jer većina svega toga što bi „trebalo uraditi“ košta, pa pošto retko ko ima primanja kojima može sve to sebi da obezbedi odjednom, treba se zadužiti. Tako ljudi opterećeni dugovima postaju robovi, a da o tome na taj način nikada nisu ni razmišljali.

 

Kada počnemo da posrćemo pod svim tim teretom odjednom kao da ne vidimo izlaz osim da uredno vraćamo dugove žrtvujući sve ono što bismo voleli da budemo i radimo.

 

Upravo u tim trenucima kada sam prepoznala zamke savremenog življenja, ja sam skupljala dovoljno hrabrosti da se oslobodim svog tog pritiska i da izaberem svoj način življenja. Birala sam slobodu, a ne ropstvo konvencijama.

 

Za divno čudo i pored svih tih mojih pobuna i bekstva od očekivanja koja su mi visila nad glavom, postigla sam skoro sve što sam JA zacrtala i želela – veliki stan, auto, letovanja, putovanja… ali uz to su pratila velika odricanja kao nesvesna žrtve koju sam prinosila na oltar savremenog poimanja uspeha.

 

Dvadeset godina nisam videla more. Trebalo je sve poraditi, za more će biti vremena, mislila sam tada. Bila je potrebna ozbiljna doza hrabrosti da prekinem taj ciklus gde sam sebi uskraćivala mnogo toga zarad nekog cilja koji je bio čisto materijalan.

 

Jedini problem je što vreme nije nešto što možete nadoknaditi kasnije. Naprotiv, vreme je jedini konačan i nepovratno izgubljeni resurs.

 

Na momente me i danas trgne pomisao kako sam bila suludo hrabra kada sam dala poslednju ostavku i krenula u nepoznate vode konsultantskog života. Ostavila sam sve što je bilo ušuškano, poznato, ali i uspešno.

 

Činjenica da me je to sve gušilo, opterećivalo do te mere da sam se osećala zarobljeno je nešto što mnogi u današnje vreme tzv. poznog kapitlizma osećaju.

 

Želja za slobodom, za pravom da živim 100% svoje vrednosti i uverenja je nešto za čim je celo moje biće urlalo u mračnim trenucima na ivici depresije.

 

Sigurno da zvuči suludo hrabro ostaviti jedan visoko pozicioniran i dobro plaćen posao. I sigurno da je mnogo lakše kada su sva moja deca krenula svojim putem i postala nezavisna od roditelja.

 

Ovo sve pišem bez grama osude za sve one koji svesni svega i dalje pristaju na sve muke jer ih odgovornost prema potomcima i precima na to obavezuje. I sama sam bila tu gde ste sada vi i znam kako vam je.

 

Ono što su me devedesete naučile, kada je bilo dana kada nije bilo para ni za hleb ni mleko jer je ih je hiperinflacija pojela preko noći, je da nikada nije bilo toliko strašno da ne postoji rešenje ili kako mi to skraćeno kažemo “nikada nije bilo da nekako nije bilo”. Uvek se našlo nešto što nas je izvuklo iz trenutno teške situacije.

 

Tako je i danas. Znam da će uvek biti svega i da ćemo mi uraditi najbolje što možemo u toj trenutnoj situaciji. I to je, na kraju, jedino što stvarno možemo da učinimo.

 

Divim se istinskim profesionalcima koji mogu da prežive sve gluposti i nepravde bez da ih to lično dotakne. Ja to ne mogu.

 

Ne znam jer nikada nisam naučila da direktne uvrede ne doživljavam lično. Nikada nisam uspela da sprovodim naređenja koja su nepravedna i ponižavajuća kao nešto što je samo ”poslovna odluka”.

 

Ja volim ljude i ne mogu da ih ubeđujem da su srećnici što rade 10-12 sati dnevno za neku bednu srpsku platu jer, bože mili, imaju posao. Nisam sposobna da im to prodam kao nešto zbog čega treba da se lupaju u tur i da je OK da ne viđaju decu ni porodicu, i da rade vikendom.

 

I sigurno da sam suludo hrabra što otvoreno priznajem da nisam lider 21-og veka koji će vas prevesti žedne preko vode zarad interesa akcionara i profita kao jedinog merila ljudskog uspeha današnjice.

 

Sloboda koju su mi je te moje hrabre odluke donele je nešto čime mogu da se dičim i to punog srca. Sve ostalo je samo šminka.

 

Gde vi nalazite svoju slobodu?

 

Pišite mi.

savetader@gmail.com

Dear Saveta

savetadear@gmail.com

No Comments
Leave a Comment: