KO SE BOJI VUKA JOŠ?

Dear Saveta  Blog   KO SE BOJI VUKA JOŠ?

KO SE BOJI VUKA JOŠ?

 

Kog vuka se vi bojite?

 

Neko se boji samoće.

 

Neko se boji starosti.

 

Neke parališe strah od siromaštva.

 

Mnogi se boje da ostanu sa strane neshvaćeni i neprilagođeni.

 

Strahova ima mnogo.

 

Koji strah vas muči?

 

Znam da sam ponekada dosadna koliko puta ponavljam temu o strahu i hrabrosti.

 

U svoju odbranu imam samo činjenicu da sam u svojoj višedecenijskoj praksi videla jako mnogo sjajnih sposobnih ljudi koji zbog svojih strahova nisu ispunili svoje potencijale niti živeli živote kakve su želeli i mogli.

 

Kada sam bila tinejdžerka hvatao me užas od pomisli da niko neće hteti da im budem devojka. Mislila sam o sebi sve najgore: da sam ružna i neinteresantna.

 

Posle sam shvatila da je okej biti sam nego sa bilo kim. I onaj koji me neće ovakvu mi ni ne treba. 

 

Kada sam bila u dvadesetim izbezumljivao me je strah od pronalaženja pravog puta odnosno karijere. Činilo mi se da će ceo život da mi ode dovraga ako ne izaberem pravi smer u karijeri odmah posle fakulteta.

 

Od tada sam 3 – 4 puta menjala karijeru.

 

U tridesetim me mučio strah da decu neću odgajiti kako treba. Sada imam četvoro divnih odraslih ljudi na koje sam beskrajno ponosna.

 

U četrdesetim sam mislila da sam promašila više od pola života i da sve to nema smisla. I ovakav način razmišljanja je besmislena zamka na koju morate da pazite.

 

Sada, u poznim pedesetim me ponekada, doduše jako retko, hvata panika od pomisli da neću uspeti u ostvarenju sna kojeg imam.

 

Strah me nikada nije dugo držao u svojoj šaci, ali su napadi ponekad stvarno bili prališući. Taj osećaj užasa duboko u stomaku, na ivici neizdrživog bola je bio grozan.

 

Džej Šeti ima sjajnu priču o tome kako je profesor svoje studente pitao koliko je teška do pola ispijena flašica sa vodom. Većina je procenjivala da je težina oko 500 grama. Profesor dalje pitao studente koliko bi flašica bila teška ukoliko bi je držali u ispravljenoj ruci jedan sat, pola dana… ili ceo dan? Da li bi im se ta relativno mala količina vode činila mnogo težom?

 

Ovaj profa je pokušavao da objasni studentima da se to isto dešava i sa strahovima koje družimo u sebi. Ako pustimo strahove posle kratkog vremena i krenemo dalje u savladavanje prepreka zbog kojeg smo taj strah osetili on može čak da bude i pozitivan jer upozorava na teškoće koje nas očekuju.

 

Ako pak strah držimo u sebi dugo i ne savladamo ga na vreme on stvarno postaje imobilišući, a onda ostajemo zakucani u životu koji ne želimo, na poslu koji nas guši ili sa osobom koja nije za nas.

 

Verovatno se pitate zašto opet pišem o strahu i njegovom leku hrabrosti. Odgovor je jednostavan. Život je mnogo lepši i ispunjeniji kada niste obuzeti strahovima.

 

Moj poznanik koji je poznati astrolog kaže da mu ljudi dolaze sa dva glavna problema: njih najviše muče ljubav i karijera.

 

Dve mlade neudate prijateljica u poznim tridesetim su me iznenadile konstatacijom da se muškarci u njih zaljubljuju kada one nisu zainteresovane, te se ponašaju autentično, onakve kakve zaista jesu. Čim im se neko svidi njih obuzima panika da se neće svideti toj osobi i tada počinju da se prikazuju u nekom drugom neautentičnom svetlu jer su u grču straha od odbijanja.

 

Obe su svesne ovoga i pokušavaju da se otresu tog straha. Ako vas neko neće onakvu kakva jeste da ima svrhe uopšte se truditi oko takve osobe?

 

Mnogi ljudi su nezadovoljni poslom i uprkos tome oni se boje da krenu dalje, iako u današnje vreme kada dobri poslovi baš i nisu česta pojava. Spremni su da sebe izlažu groznim šefovima, prekovremenom radu bez naknade, stresom i čak mobingu.

 

Nemati novca za osnovne potrebe je nešto što sam iskusila u devedesetim. Kada je inflacija bila preko 3.000.000 % na godišnjem nivou i neposredno posle bombardovanja 1999. godine za nas privatnike koji nismo švercovali ili bili dileri stranim valutama nije bilo načina da zaradimo dovoljno za život, a puna kuća male dece.

 

Ako sam išta naučila iz tog doba je da „nikada nije bilo da nekako nije bilo“. I to je moja mantra dan danas i zato je ponavljam. 

 

Deca se odgaje i odrastu, odu svojim putem ako im date prave alate u ruke da se nose sa realnim životom i ako imate i malo i puno para. Štititi ih i sve im podređivati je najveća protivusluga koju možete da im učinite.

 

Jeste strašno pustiti ih u život same da se nose sa svim izazovima. Tu leži možda najveća hrabrost, ali i mudrost. Treba znati kada ih pustiti i ne mešati se u njihov život dok oni to sami ne zatraže.

 

Tek iz ove perspektive mogu da shvatim sve strahove i postupke svojih roditelja, a oni su imali samo mene. Ja to imam četvorostruko.

 

Živeti sa strahom je užasan način da se bitiše.

 

Strah i briga su začudo potrošene emocije koje samo mogu da vam naškode i doprinesu još većem stepenu stresa za koji znamo da doslovce ubija.

 

90% stvari kojih se plašimo ili zbog kojih brinemo se nikada ni ne dese. Pa zašto onda trošiti vreme i emocije na tako teške i neproduktivne misli?

 

Jedini način da se prevaziđe stah je da ga osvestite, date mu ime i pustite ga da ide svojim putem dok vi živite svoj život hrabro birajući svoj put sa punom odgovornošću za njega.

 

I da ponovim:

 

„Život se skuplja i širi proporcionalno hrabrosti kojom se živi.“

Nepoznati autor

Dear Saveta

savetadear@gmail.com

No Comments
Leave a Comment: