ISPRIČAJTE SVOJU PRIČU (ONAKO KAKO TREBA)

Dear Saveta  Blog   ISPRIČAJTE SVOJU PRIČU (ONAKO KAKO TREBA)

ISPRIČAJTE SVOJU PRIČU (ONAKO KAKO TREBA)

Svoju priču možete prepričati kao herojski ep, melodramu, tragediju ili komediju

 

Ja svoju priču pričam kao jedna srećkovićkac 😀 . Svi koji se razumeju u zvezde kažu da sam rođena pod srećnom zvezdom, a svi koji me dobro znaju će vam reći da je sve to proizvod mog napornog i upornog rada.

 

I pre nego što sam znala za zvezde i njohov uticaj na moj život ( i dalje tihi skeptik!? ) ja sam sebe doživljavala kao nekoga ko je bio na pravom mestu u pravo vreme i znao da prođe kroz prava vrata kada se za to ukazala prilika.

 

Kada samo, onako činjenično i bez emocija, navedem šta sam sve uradila od toga nastane podugačak spisak sa mnogo postignutog.

 

Ali… ako mene pitate, ja sam najlenja osoba na svetu koja svako jutro mora da savlada tu lenjost i krene u život i rad punom parom.

 

Samo juče me je suprug definisao na času španskog kao nekoga ko… „Le gusta y encanta mucho trabajar“ što u prevodu znači „voli i oduševljena je da mnogo radi.“ Ili tako nešto slično, sa prilogom mnogo i glagolima voleti, oduševiti i raditi, a sve u istoj rečenici.

 

U mojoj priči ja volim da radim ono što me zanima. Kao i svako, delimično normalan, ne volim da radim bezumne gluposti i dosadne repetitivne poslove.

 

Ali da se vratimo na temu vaše a i moje priče.

 

Antropolog Meri Bejtson kaže da smo svi pripovedači sopstvenih životnih priča i da činom tog stvaranja „sastavljamo“ svoj život. Ipak, za razliku od većine priča koje smo čuli, naši životi ne prate unapred određeni standardni scenario.

 

Naša iskustva, a time i identitet, se stalno menjaju a način prepričavanja daje smisao.

 

Prema psihologu Den Mek Adamsu sa Nortvestern univerziteta u Čikagu narativni identitet je naša unutrašnja priča koju kreiramo kao jedinstveni lični mit.

 

Kao i svi mitovi naš narativni identitet sadrži i heroje i zločince, koji nam pomažu ili odmažu, ključne događaje koji određuju zaplet, izazove koje smo savladali i patnje koje smo pretrpeli.

 

Kada želimo da nas ljudi razumeju sa njima delimo tu našu priču ili neke delove nje. Kada želimo da znamo ko je ta druga osoba tražimo da sa nama podeli svoju priču ili bar deo nje.

 

Ta naša životna priča nije onaj spisak sa početka koji sadrži u sebi sve događaje i likove, naprotiv ona je „narativni izbor“ usredsređena na najneobičnije događaje (dobre i loše) uz naša tumačenja koja se razlikuju od osobe do osobe koja je prošla kroz isto ili slično iskustvo.

 

Kada se sve ovo uzme u obzir ispadne da je ipak jako bitno kako vidimo sebe i tu svoju priču i naravno kako je pričamo.

 

Mek Adams piše da su oni koji su svoju priču pričali tako da ona ima srećan kraj, ma kakve tragedije prebrodili u međuvremenu, nalaze smisao življenja i žive zadovoljni i ispunjeni svime što im život donosi.

 

Oni koji svoj mit oslikaju mrakom i čija priča je prepuna negativnih obrta tako i provode svoje dane, neretko depresivni i duboko nesrećni.

 

Čak i mala izmena u načinu na koji slikamo platno života kojeg živimo ima veliki uticaj na način na koji živimo svoje živote.

 

Danas kada neko unapred predviđa negativan ishod nečega, kažemo mu da se ne „programira“ negativno, a nekada davno ljudi bi sujeverno pljunuli i pomerili bi se sa mesta.

 

Perspektiva iz koje gledamo stvari je najbitnija!

 

Ja biram da sebe vidim kao srećnu osobu, a ne kao nekoga ko teško i naporno dirinči. Na rad gledam kao na svoje hobije i interesovanja, a ne kao na kaznu i obavezu.

 

Najlepše u svemu ovome je da mi biramo kako pričamo svoju priču, koje događaje kao odlučujuće i kakav kraj kreiramo.

 

Dugo godina sam pričala svoju priču u korporativnom okruženju,  koja je bila pozitivna i nosila me je kroz raznorazne izazove i pomagala mi da uspešno preskačem prepreke… A onda sam se jednog dana probudila sa osećajem da me guši sopstvena priča i odlučila da napišem sasvim drugačiju.

 

Danas sam to što jesam zbog tog poglavlja mog života, ali ne dozvoljavam više da me ono definiše.

 

Kao što su neki režiseri snimili raznorazne krajeve serija da niko ne bi znao kako će se stvarno završiti, tako i VI sami sebi birate kraj kakav ćete napisati.

 

Svoju priču možete prepričati kao herojski ep, melodramu, tragediju ili komediju.

 

Sve zavisi od vas.

 

Negde davno sam naučila da svaku situaciju, nebitno kako neprijatna i loša bila, posle nekog vremena, ne preterano dugačkog, prepričam kao vic. Ta veštima mi je pomogla da prebrodim neke jako teške trenutke, posebno one koji su vezani za dijagnoze malignih tumora.

 

Verujem da se pitate šta tu može biti smešno!? Sama bolest to sigurno nije, ali male sitne stvari oko magnetne rezonance i kako me uvek podseti na Star Trek i druge naučno-fantastične serije itekako to mogu biti. Uvek očekujem nekog Klingonca da se pojavi ili načina na koji me je medicinska sestra obavestila telefonom o operaciji. Sve to mogu da ispričam kao vic i da mi posle bude lakše, mnogo lakše.

 

Ja pričam priču o zdravlju, a ne o bolesti.

 

Pričam priču o pobedi, a ne o gubitku.

 

Svoju priču mogu da pričam kao i ostavljena tinejdžerka jer su mi roditelji otišli da žive na drugi kontinent kada sam imala 18 godina. A oni su samo poštovali moje želje jer nisam želela da idem da studiram u Australiju.

 

Ja tu priču pričam kao svoju pobedu jer sam fakultet završila na vreme i veoma uspešno. Nisam se otkačila bez roditeljskog nadzora i priređivala žurke u „praznoj gajbi“ non-stop.

 

Tako sve u životu može da se prepričava na raznorazne načine. Sve zavisi od rakursa gledanja.

 

Možete biti žrtva ili pobednik. Vi pričate svoju priču.

 

Preuzmite odgovornost za nju. 

 

Opišite put kojim bi voleli da idete, a kraj će onda sam po sebi biti srećan.

Dear Saveta

savetadear@gmail.com

No Comments
Leave a Comment: